Ово је острво смрти: гробница за 100.000 до 200.000 хиљада верујућих душа, и других противника комунистичког режима, овде заточених и уморених страшном смрћу. Зато кажу: ко је прешао пут до Соловки, прешао је границу живота и смрти, и кад се врати у свет никад неће бити исти као пре. Овај „мореуз смрти“ тајанствено преображава људску душу на чудесном путу авантуре духа и тела.

Ово је најсеверније монашко утврђење, и духовно-војна руска зона, која никад у историји није била освојена. Нападали су га Енглези, Швеђани, Финци и други, а манастирско утврђење које је истовремено и војно, топовима се бранило и одбранило, помало и уз помоћ неприступачног терена. Неосвојива тврђава у овом облику почела се градити у 15. веку. На пустом острву дотад нико није живео, јер је осам месеци у години сасвим изолована, а Бело море залеђено, са температуром и до минус 60 степени. По лепом времену долазио би по који рибар и брзо се враћао назад, јер би неочекиване олује могле спречити сваки повратак.